Daleko izvan grada, toliko daleko da više nije bilo kuća ni zgrada, bio je zdenac. Bilo je vrlo dubok. Voda u njemu bila je prekrasno čista. Na rubu zdenca visjela je kanta. Mogla se spustiti i svatko tko je htio mogao je zahvatiti vodu i piti. Ali to nije bila obična voda. Ni zdenac nije bio običan. Bio je to zdenac želja i odgovora.
Vijesti o njegovim čarobnim moćima proširile su se cijelim krajem. Pričalo se da sve što trebate učiniti je prići tom zdencu, zahvatiti vodu iz njega, izgovoriti čarobnu rečenicu i zatim pitati bilo što. Rečeno je da zdenac uvijek zna odgovor. Ljudi koji bi zastali na zdencu i postavili svoja pitanja dobili bi odgovore i bili sretni.
Čak je i mali nitkov Joško saznao za taj zdenac. Bio je nestašan i ponosan dječak. Svima se rugao i uvijek se hvalio da je najjači u cijelom gradu. Oči su mu bile pune drskosti. I baš zato što je bio takav, otišao je ravno prema zdencu. Putem se pitao koja bi pitanja postavio zdencu. Kada je došao do njega, uzeo je kantu, zahvatio vode i rekao: “Zdenče želja na čijem je dnu voda, postavljat ću ti pitanja, daj mi odgovora.” Zatim je popio malo njegove vode, a onda je brzo rekao svoja pitanja. “Tko je najjači u gradu? A tko je najpametniji u gradu, i tko najljepši? Zar to nisam ja?” Zdenac je šutio. Joško se nagnuo, naprežući uši, ali zdenac nije ispuštao nikakav zvuk.
Joško se naljutio i u ljutnji počeo udarati bunar nogom, vičući: “Odmah mi odgovori, ti glupi zdenče!” I udario ga je iz sve snage, toliko da ga je prst zabolio. U tom trenutku voda se počela mreškati i dizati. Cijeli se zdenac počeo tresti kao da je mali potres. Voda se popela do ruba zdenca i prskala na Joška. Joško se držao za nogu koja ga je boljela od zadnjeg udarca, a bio je i sav mokar. Izgledao je smiješno.
Začuo se glas iz zdenca. “Joško pitao si tko je najjači i najpametniji u gradu. Htio si da ti odgovorim da si to ti. Ali načinom na koji si se ponašao pokazao si da nisi. Nisi glup, ali se ponašaš kao da jesi, a to je još gore. Idi kući, pažljivije razmisli o svojim pitanjima i onda se vrati. Ispričaj mi se i onda pitaj što god želiš. Možda tada dobiješ odgovor.”
Joško je otišao kući. Bio je mokar, ljut i sve ga je boljelo. Dugo je ostao kod kuće razmišljajući o tome što se dogodilo. Prošlo je nekoliko mjeseci i Joško je ponovno otišao do zdenca. Zagrabio je vodu, izgovorio čarobnu bajalicu, popio vodu, a zatim postavio svoje pitanje: “Pa, jesi li mi oprostio? Mogu li te nešto pitati?” Voda se počela dizati, zdenac se počeo tresti, a Joško se već pokrivao, očekujući da će ga opet poprskati. Ali ovoga puta voda se zaustavila na rubu, lagano se počela bistriti, a iz zdenca se začuo glas. “Drago mi je što si pitao. Da. Sada ću ti odgovoriti na sve.” Joško se nasmiješio, sretan što je zdenac spoznao da je iskren.
Tog je dana mnogo naučio. Od tada je Joško često odlazio do zdenca. Ne samo da je naučio postavljati pitanja, već je naučio i kako ne misliti samo na sebe, pa je naučio i biti sretan. A s vremenom je znao odgovor na sve i bio najpametniji. Samo zbog toga što se promijenio.
