Možda su bili ljetni praznici i djeca su većinu vremena provodila vani na biciklima ili na bazenu, ali taj dan je bilo drugačije. Tmurno vrijeme i kiša pretvorili su sunčani krajolik u sivu maglu punu teških oblaka. Velike kapi padale su na zemlju i munje su sijevale posvuda. Pavao i Marijana odlučili su se ovog tmurnog dana igrati kod kuće.
“Imam ideju!” Pavao, stariji brat, uzviknuo je i popeo se na krevet u njihovoj sobi. U rukama je držao knjigu. Marijana je sjela na prostirku, popravila svoju žutu haljinu i čekala da čuje što će reći njezin brat. “Čitat ćemo zastrašujuće priče! Brat je rekao, a djeca su zajedno otišla pripremiti svoje skrovište od čudovišta, svoju kućicu. Marijana se malo bojala, ali je na kraju pristala. Njezin stariji brat Pavao će je zaštititi.
Djeca su ugasila veliko svjetlo i upalila samo malu noćnu lampu. Napravili su kućicu od deka i jastuka i ispod njih se sakrili s knjigom punom zastrašujućih priča.
“Jednom davno bila je mračna šuma u kojoj je živio strašni vuk! Ovaj sivi vuk lutao je po šumi, čekajući dok ne naiđe na ukusno dijete lutalicu! To je ono što je najviše volio. Vuk je bio velik kao konj, a zubi su mu bili zastrašujuće veliki!” Pavao je pričao priču, skoro ni ne dišući. Malena Marijana sklupčala se u deku, drhteći dok je napeto slušala priču svog starijeg brata.
“Bojiš se kao malo dijete!” Pavao ju je zadirkivao, smijući se. Tada je udarila jaka munja i oba djeteta su vrištala od straha. “To je samo oluja!” Napokon su se zajedno nasmijali, a Pavao je nastavio čitati zastrašujuću priču:
“Kad je vuk šetao kroz gustu mračnu šumu, naišao je na Crvenkapicu. Mala vesela djevojčica je trčala šumskim puteljkom prema svojoj baki. Odjednom…” Pavla je u pričanju prekinulo zloslutno škripanje iz hodnika i topot nogu.
“Što je to bilo?” bojažljivo ga upita Marijana. Pavao je samo odmahnuo glavom i sakrio se pod deku sa sestrom. “Što ako je to vuk? Došao je da nas pojede!” rekla je Marijana preplašeno. “Netko… se penje uz stepenice! Mora da je vuk!!” rekao je Pavao glasno.
Tada su se otvorila vrata njihove dječje sobe i djeca su prestrašeno vrisnula. No nije vuk stajao na vratima, nego njihova majka, držeći pitu od višanja. Mama se smijala i gledala kako njezina djeca vire iz kućice. “To sam ja! Nisam ja zločesti vuk! Takvih vukova ima samo u bajkama, oni nisu stvarni! Ne morate se bojati!” Njihova majka ih je umirivala.. “Dođite i probajte pitu!” reče im majka i pogladi Marijanu i Pavla. Brat i sestra su se konačno nasmijali i zagrizli su se u slasnu pitu dok im je majka čitala smiješnu priču o zečiću Ušku..
Djeca se više nisu bojala. Marijana i Pavao tada su shvatili da se ne trebaju bojati svega i da imaju još vremena da čitaju zastrašujuće priče.
