Živio jednom jedan vuk. Sve su ga se životinje jako bojale jer ih je volio loviti.
Jednom je vuk pojeo zeca, ali mu je kost zapela u grlu. Nije ju mogao sam izvaditi. Nije mu preostalo ništa drugo nego zvati i moliti za pomoć. Ali sve su ga se životinje bojale i nijedna mu nije htjela pomoći. Dok konačno vuk nije sreo mudrog starog ždrala.
“Ždrale, molim te, kost mi je zapela u grlu. Pomozi mi”, molio je vuk.
Ždral je pobijedio strah od vuka jer mu ga je bilo žao i zabio mu glavu u grlo. Svojim dugim kljunom izvukao je kost koja je bila zapela u vučjem grlu.
Kad je kost izašla, vuk je osjetio olakšanje i odmah je zaboravio na sve. Čak i činjenicu da treba platiti ždralu uslugu. Čak se i naljutio na ždrala.
„Ždrale, kako to da me se ne bojiš? Ne znaš tko sam ja? Ja sam najstrašniji vuk nadaleko i naširoko koji će pojesti svakoga koga sretne. I ti bi htio da ti platim? Nije tako, noga! Još bi svima govorio da si imao glavu u vučjim ustima i preživio si. Ne, neću to dopustiti. Radije ću te odmah pojesti.“
„Dobro, vuče“, kaže ždral. “Vidim da si vrlo brzo zaboravio dobro koje sam ti učinio. Ali sljedeći put kad ti zapne kost u grlu, nitko ti neće pomoći. Sjeti se kako su te se svi bojali. Samo sam ja uspio pobijediti strah i izvaditi kost.”
Vuk se počešao iza uha. Ždral je bio u pravu.
“Onda dobro”, zarežao je vuk nevoljko. “Ali moraš mi odmah ovdje obećati da ćeš, kad god budem trebao pomoć, doći i ponovno mi izvući kost iz grla.”
„Da, doći ću. Ali moraš mi platiti za moju uslugu,” odgovorio je ždral.
Vuk nije htio, ali je na kraju ipak platio. Dobro je znao da će u suprotnom sljedeći put ostati bez pomoći. I jako se bojao za svoj život. Čak je i mudri ždral znao da je onaj tko povređuje druge najveća kukavica i da se boji sam za svoj život.
