Bio je vruć ljetni dan. Vrana je letjela po selu, upravo se vraćala kući, bilo joj je jako vruće. Podnevno sunce udaralo je u njezino crno perje i vrana je ubrzo ožednjela.
Tražila je vodu, ali nigdje je nije bilo. Tijekom dugog ljeta vode je posvuda bilo malo. Sve dok odjednom nešto nije bljesnulo. Može li to biti voda?
Vrana je sletjela i ugledala je vrč. Na dnu je bilo još dovoljno vode da utaži žeđ. Sjela je na tlo pokraj njega i zabila je kljun unutra. Ali nije mogla dohvatiti dno.
“Što sad?” Pomislila je i tiho graknula. “Možda imam vode, ali vrč je dubok i ne mogu dohvatiti dno.”
Vrana se pitala što sada učiniti. Nastaviti tražiti vodu negdje drugdje? Bila je previše umorna i žedna za to. Prevrnuti vrč? Voda bi se prolila i upila u zemlju. Vrana ipak nije odustajala. Sigurno će naći način da dođe do vode.
Tada je vrani sinula ideja. Uokolo su ležali mali zaobljeni kamenčići. Vrana je zgrabila jedan u kljun i ispustila ga je u vrč. Kamenčić je zazvonio o dno vrča, a razina vode se lagano podigla. U tom trenutku vrana je znala da je na pravom putu. Bacala je kamenčić za kamenčićem u vrč sve dok voda nije došla do grla vrča. Sada je, napokon, vrana mogla piti do mile volje.
Nakon što je utažila žeđ, pametna se vrana mogla vratiti na nebo i odletjeti prema svom domu. Znala je da, što god joj put donese, moći će se nosit s tim. Vrane su pametne i snalažljive. Priča ove vrane poručuje svim malim vranama da ne treba odustajati kad krene loše, već razmišljati i pronaći način kako se snaći u svakoj situaciji.
