Živjela jednom jedna lisica koja je uvijek uživala u svemu što je našla. Jednog je dana prolazila pokraj vinograda u kojem su upravo sazreli prekrasni veliki grozdovi grožđa. Miris grožđa je bio toliko opojan da ga je lisica poželjela probati. Izgledalo je jako slatko.
Lisica je pružila šapu, ali nije dohvatila grožđe. Visilo je previsoko. Pokušala je i skočiti, ali to još uvijek nije bilo dovoljno. Pokušala se popeti na ogradu, ali ograda je već bila stara i daske su pucale pod lisicom. Lisica je skakala, penjala se i padala na sve moguće načine samo da dohvati grožđe. Ali sve je bilo uzalud. Grožđe je raslo previsoko.
Lisica je umorno dahtala, kao da je upravo istrčala maraton. Jezik joj je visio iz usta dok je dahtala, huktala i mrsila krzno, ali sve bez uspjeha. Napokon je lisica spustila rep i otišla.
„Pa što“, kaže lisica, „sigurno je to grožđe bilo kiselo kao ocat. Čak i da sam se tamo popela, opet ne bih uživala.”
Ali lisica je bila u krivu. Grožđe je bilo slatko. I ona je to negdje u dubini svoje duše dobro znala, ali je to namjerno govorila da ne požali što do njega nije mogla doći. Od tada se ono kad netko nešto ogovara samo zato što to ne može imati zove “kiselo grožđe”. Čak i ako je slatko ili lijepo.
