U zemlji u kojoj gotovo da i nema drveća, samo puno pijeska i ogromno more naokolo, živio je mali dječak. Živio je s roditeljima u maloj kući blizu plaže. Prozori njegove sobe gledali su na more. Ujutro ga je budilo graktanje galebova koji su letjeli do ruba mora, a navečer ga je uspavljivao šum valova. Budući da je volio vodu i uvijek je plivao i ronio, svi su ga zvali Plivalica. Ujutro bi jedva doručkovao prije nego bi uskočio u kupaće hlače i otišao na more.
Plivalica je također volio životinje. Kad je ronio, gledao ih je pod vodom. Pod vodom je viđao šarene ribe, morske kornjače, a ponekad i znatiželjnog dupina koji bi doplivao da vidi dječaka. Plivalica je silno želio imati kućnog ljubimca. Želio se brinuti o njemu i hraniti ga, a što je najvažnije, želio ga je imati samo za sebe i blizu sebe.
Jednoga dana dok je ronio u moru, do njega je doplivala čudna riba. Bila je žuta s plavim prugama i uopće ga se nije bojala. Samo je plivala okolo i promatrala ga. Riba mu je dolazila sve bliže i bliže. A kad je bila nadohvat ruke, Plivalica je to iskoristio. Brzo ju je uhvatio i stavio u svoju kantu s vodom. Bilo mu je tako drago što ima kućnog ljubimca. Napravio joj je prekrasan akvarij. Unutra je stavio kamenje, biljke, kućicu i pijesak. Napunio je akvarij vodom iz mora i pustio ribicu unutra. Jadnica nije znala gdje je. Prvo je nekoliko puta udarila u staklo, a onda se brzo sakrila među biljke. Plivalica ju je svakodnevno hranio i trudio se brinuti o njoj na najbolji mogući način, no riba se i dalje samo skrivala. Sjeo je uz akvarij, pokucao i pitao. “Što ti nedostaje? Zašto se bojiš? Zašto si tužna?” Riba je polako provirila iz svog skrovišta. Počela je čudno plivati po pijesku, perajom prolazeći po dnu. Kad se prestala kretati i voda se smirila, Plivalica je na dnu akvarija primijetio natpis koji je ribica svojom perajom ispisala u pijesku: “Dom”. Pročitao je natpis i shvatio. Iako ga je to rastužilo, znao je da je ribi mjesto u moru. To je bio jedini način da je usreći. Sutradan je uzeo ribu i pustio je u more. Riba je odmah počela mahnito plivati i veselo se okretati. “Hoćeš li ikad doći kod mene kad budem ronio?” Plivalica upita tužno. Ribica je odmahnula glavom i perajom ga potapšala po ruci uronjenoj u vodu.
Od tada su bili nerazdvojni prijatelji. Svaki je dan ribica dolazila vidjeti Plivalicu i on se veselio što će je vidjeti svaki dan. Isprva mu je bilo žao što ju je pustio, ali znao je da je učinio pravu stvar. Lijepo je misliti na druge i učiniti nešto da ih usrećimo. Jer tada smo i mi sretni.
