Kad dođe jesen, sunce počinje ranije zalaziti, na nebu se često skupi više oblaka, a često je i kišno razdoblje. Ponekad kiša pada kratko, ali ponekad pada cijelim tjednima. Jednom je takvo loše vrijeme došlo i u naše selo. Bilo je jako vjetrovito i oblaci su se skupili. Bila je prava oluja. Ali kad je oluja prošla, kiša je nastavila padati.
Upravo tada mala Hana sjedila je u svojoj kući, tik do prozora. Gledala je van i bila je jako tužna što kiša kao da ne prestaje. Htjela se igrati vani, ali nije mogla dok je padala kiša. Nije mogla smisliti ništa što bi radila po kiši. Njezinoj je majci bilo žao male Hana pa je došla na ideju. “Hano, što ako bismo poslali poruku na vodi”, predložila je njezina majka. Oči male Hane su zasjale. “Kako misliš? Kakva poruka i na kojoj vodi? Reci mi, mama, brzo”, brzo je upitala mala Hana.
“Prvo ćemo napraviti male brodove. Zalijepit ćemo drvene ražnjiće dok ne izgledaju kao čamci. Lijepo ćemo ih obojiti i uz njih priložiti poruku. Napisat ćemo nešto lijepo na komad papira i pažljivo ga zavezati za brod. Zatim ćemo izaći na potok i poslati čamac niz vodu. Možda nekome stigne”, objasnila je majka.
Mala Hana bila je jako uzbuđena tom idejom. Odmah je skupila drvene ražnjiće, boje i ljepilo i satima izrađivala čamac. Nakon što je bila gotova, nacrtala je sliku i ispod nje napisala: “Želim vam ugodan dan.” Stavila je papir u malu vrećicu i zalijepila ga na brod. Zatim su i mala Hana i njezina mama obukle svoje kišne čizme i kabanice. Otišle su do potoka i pažljivo stavile čamac u njega. Mala Hana je bila tako sretna. Čamac koji je napravila tako je dobro plutao na vodi, ponosno noseći njezinu poruku. Nadala se da će netko pronaći njezinu poruku i njezin brod.
Kiša dugo nije prestajala, a mala Hana nije prestajala izrađivati čamce. Gotovo svaki dan slala je po jednu s lijepom porukom.
Prošlo je nekoliko tjedana. Vani više nije padala kiša, ali su se počeli pojavljivati prvi jutarnji mrazevi. Mala Hana sada je bila bolesna, ležala je u krevetu i slušala radio, kad se iznenada dogodilo nešto nevjerojatno. Na radiju se čuo glas starije žene. “Zaista se zahvaljujemo i šaljemo pjesmu onome tko nam je po užasnom kišnom vremenu održavao raspoloženje svojim porukama u čamcima, koji su nam svaki dan plovili potokom. Bilo je stvarno lijepo. I svaki put nas je to razveselilo.”
“Mama, jesi li čula to? Čamci su nekome otplutali! Svi su to učinili. I svidjeli su se ljudima, a svidjele su im se i poruke!” mala Hana dozivala je majku iz kreveta. Majka joj je prišla, pogladila je po mekoj kosi i rekla: “Da, draga moja djevojčice, čula sam. Tako sam sretna što si nekome pružila takvu radost. I ponosim se tobom. Sad se lijepo odmori da se brzo oporaviš i da se opet možeš ići igrati vani.”
Te je noći mala Hana tako dobro spavala. Bila je tako sretna zbog poruke koju je čula na radiju. Veselila se što će ponovno biti zdrava, kako bi opet počela nešto izrađivati i razveseliti još nekoga.
