Jednom je na livadi duginih boja živjela obitelj jednoroga. Odmah do livade imali su polje s mrkvom, brokulom, cvjetačom, graškom i drugim povrćem koje svi jednorozi vole jesti kako bi ostali zdravi. Svi, osim najvećeg jednoroga i vođe stada, koji je sebe volio zvati Slatkorog. Volio je slatkiše. Volio se ušuljati u grad gdje su ga djeca hranila slatkišima, čokoladom i keksima. Ako je kod kuće morao jesti povrće, odbijao je.
Ali kad jednorozi predugo jedu slatkiše, razbole se. Možete vidjeti da im rog počinje posmeđivati. I upravo se to dogodilo velikom Slatkorogu. Pogledao se u ogledalu i jako se zabrinuo za svoj rog. Ako cijeli posmeđi, mogao bi se raspasti! A što bi bio jednorog bez roga?
Odmah je otrčao sa svojim problemom do stare jednorogice koja je znala sve o bilju i bila je liječnica stada.
“Doktorice jednorogice! Pomozi mi! Rog mi je posmeđio! Vidiš? Ovdje na vrhu počinje posmeđivati!”
Doktorica je pogledala Slatkorogov rog, odmahnula glavom i progovorila: “Vidiš, vidiš, Slatkorože. To je zato što jedeš sve te slatkiše. Ako ih nastaviš jesti i izbjegavati povrće, tvoj će rog posmeđiti i otpasti.”
“Oh, ne!” Slatkorog je bio užasnut. “Imaš li kakvu tabletu ili biljku da to izliječiš?”
Ali Doktorogica je odmahnula glavom.
“Za to postoji samo jedan lijek. Prestani jesti slatkiše i jedi povrće.”
“Ali ja ga ne volim.”
“U tom slučaju ti nema pomoći,” zaključila je Doktorica i otišla.
Slatkorog nije mogao spavati. Ujutro, kad su jednorozi otišli na doručak, sjeo je ispred mrkve i pogledao je. Dugo, dugo je pogledom prelazio preko mrkve, kao da bi se možda mogla pretvoriti u čokoladu. Prihvativši da će mrkva ostati mrkva, Slatkorog ju je pomirisao. Bljak, pomislio je i ponovno se odmaknuo. Ipak neće biti tako loše. Otići će u grad na užinu i onda pokušati ponovno, rekao je sebi dok se probijao uz potok prema gradu. Na putu je ožednio. Kad se nagnuo nad površinu vode, ugledao je svoj rog. Izgledao mu je još više smeđ nego jučer. Raširilo se?! Oh, to je strašno!
Slatkorog se odmah vratio na livadu. Otrčao je do mrkve i zagrizao je. I hrskao je i hrskao dok nije sve pojeo. I budući da je bio tako gladan, napao je brokulu. Završio je s nekoliko zrna slatkog graška. Odjednom je pomislio da je povrće zapravo jako dobro! Grašak je bio sladak gotovo poput bombona. Pa, nije tako sladak, ali to je bila dobra strana. Slatki grašak imao je bolji okus od svega što je okusio u gradu. Čak je i bolje spavao te noći.
Prvo što je ujutro napravio bilo je da otrči do potoka da pogleda svoj rog. Sada je ponovno bio prekrasno sjajan i bijel. Nigdje ni traga smeđoj boji.
“Vidiš, bila sam u pravu”, rekla je Doktorica kad je ugledala Slatkoroga.
“Bila si. Tako mi je drago što je moj rog ponovno zdrav. Od sada ću jesti samo povrće”, obećao je Slatkorog.
“To je dobro. Ako tu i tamo žvačeš slatkiše, ništa se neće dogoditi. Ali ne smiješ ih toliko jesti.”
“Ne”, Slatkorog je odmahnuo glavom. “Ne želim više ni vidjeti slatkiše. Možda sam neustrašivi zaštitnik stada jednoroga, ali jako sam zabrinut za svoj rog. I ne želim više da me zovu Slatkorog. Hoću da se zovem Mrkvorog jer sam prvo pojeo mrkvu, a u obliku je roga.”
I tako je Slatkorogov, zapravo Mrkvorogov rog, spašen. I vi, draga djeco, ne pretjerujte s jedenjem slatkiša, iako nemate rog koji bi vam mogao otpasti. Ali povrće će vas učiniti zdravima i jakima.
