Zdravo! Moje ime je Rumenka i ja sam jednorog. Zapravo, jednorogica, jer ja sam djevojka. Danas idem u svoj novi dom sa svojim novim gospodarom. On je čarobnjak koji već ima dva druga jednoroga u svojoj čarobnoj šumi. Jako se veselim što ću ih upoznati. Sigurna sam da ćemo uskoro postati prijatelji i da ćemo biti jedna super ekipa.
Kad smo stigli do začarane šume, svidjela mi se. Toliko prekrasnih stabala, tepiha od mahovine i sunčanih livada! I ta prekrasna duga. Odmah sam pomislila da bih mogla malo zagristi. To je ono što jednorozi vole raditi, grickati duge. Uzbuđeno sam skočila, ali baš kad sam htjela zagristi, začuo se glas iza mene.
“Pusti tu dugu, naša je.”
Bilo me malo strah. Okrenula sam se i ugledala velikog bijelog jednoroga s blago plavičastim rogom kako stoji iza mene.
“Bok, nova sam ovdje i ostat ću s tobom. Zovem se Rumenka.”
Jednorog se namrštio.
“Onda nećeš živjeti ovdje”, rekao je. “Ovdje živimo ja, Azur, i moj brat Karmin. I stvarno nam ne treba još jedan jednorog ovdje. I još k tome djevojka.”
“Ali ja sam dobra jednorogica. Neću vam smetati, stvarno neću. Mogli bismo biti prijatelji”, brzo predložim.
“Nema šanse”, zagrmi drugi glas. Pojavio se drugi jednorog. To mora biti Karmin. Za razliku od svog mlađeg brata, njegov rog je prekrasno crven. “I da se nisi usudila gricnuti našu dugu.”
Zatim su oba brata otišla. Ostala sam sama, ali znala sam da me gledaju izdaleka. Sigurna sam da paze da im ne grizem dugu. Pa, u problemu sam. Novi dom, a oni me ne žele ovdje. To me rastužuje. Ležim na mahovini i pitam se što sad učiniti.
Nije prošlo ni nekoliko sati, a iz tužnih misli me trgne vrisak.
“Upomoć! Karmin je zarobljen!”
Brzo skočim na noge.
“Što se dogodilo?” pitam Azura koji se približava. Izgleda jako uplašeno.
“Karmin i ja smo potajno trčali izvan naše čarobne šume. Ali Karmin je uhvaćen u zamku koju su postavili krivolovci. Ako ga brzo ne izvučem, doći će i odrezati mu rog!”
“Vodi me tamo”, zapovijedam Azuru. On se ne protivi i trči ispred mene do mjesta gdje završava začarana šuma.
Ubrzo se pred nama otvara livada. I već čujem krik jednoroga zarobljenog u jami. Pokušava iskočiti, ali je preduboko. Što sada?
“Čekaj, Karmine, smislit ćemo nešto i izvući te”, viknem za njim dolje u jamu.
“Požuri prije nego što krivolovci stignu”, jeca Karmin.
“Ako uspijemo ubaciti nekoliko kamenja u jamu, Karmin će se moći popeti više i uspjeti iskočiti”, predlažem.
“To je dobra ideja, ajmo što brže”, slaže se Azur i odmah trči po kamen.
I ja trčim i pomažem kotrljati kamenje koje Karmin koristi za izgradnju svojih stepenica u jami. Jama je dovoljno prostrana da se može udobno popeti. Stvarno ih treba puno, ali Azur i ja guramo kamenje dok nam se rogovi ne zapare. I ubrzo zapravo uspijevamo napraviti stepenice od kamenja, a Karmin se brzo penje do nas. Baš na vrijeme, jer čujemo zvuk motora automobila koji ubrzava.
Brzo nestajemo u našoj čarobnoj šumi i zaustavljamo se kod duge.
“Rumenka, ti si najčudesnija jednorogica na svijetu. Puno ti hvala”, kaže Karmin. Drago mu je što se izvukao iz te užasne zamke.
“Da”, slaže se Azur. “Od sada ćemo biti tim i možeš jesti duge koliko god želiš.”
“Da, da”, kima Karmin. “I oprosti nam što smo bili tako zli prema tebi. Sada ćemo se pomiriti.”
“I za to rog!” – uzvikuje Azur.
Zajedno lupkamo rogovima, to je znak prijateljstva među jednorozima.
Noću, kad zaspimo na mahovini, tako sam sretna da mi rog svjetluca. Azur i Karmin moji su novi prijatelji i sigurna sam da ćemo doživjeti još mnogo avantura zajedno. Dok smo zajedno, ništa nas ne može iznenaditi.
Laku noć!
