Djevojčica Viki i divlji pas

Iza brda i dolina stajalo je malo selo. Na rubu sela, u blizini šume, bila je mala kuća. Tamo je živjela Viki sa svojim roditeljima. Bila je djevojčica puna energije. Voljela je sport i najviše je voljela trčati. Svaki dan je trčala u šumi. Preskakala bi štapove i potočiće, izbjegavala bi grane i uvijek trčala izvan šume na lijepi proplanak. Tamo bi sjedila u travi i uživala u pogledu na cijelo selo. Voljela je biti tamo. To joj je bilo omiljeno mjesto. Bilo je tiho i nije bilo lako dotrčati tamo. I to joj se jako sviđalo.

Jednom, dok je ovako odmarala u travi, čula je neko cviljenje. Odmah je ustala da vidi odakle dolazi. Malo dalje pronašla je divljeg psa kako leži u travi, a šapa mu se uhvatila u klopku. Nije se mogao pomaknuti. Polako mu se približila, ali pas se uplašio pa je počeo režati. Viki mu je htjela pomoći, ali nije mogla sama. Skinula je trenirku i polako je stavila na psa koji je drhtao. “Otrčat ću po pomoć. Molim te, pričekaj.” Šapnula je. Otrčala je ravno kući kroz šumu. Trčala je što je brže mogla. Kod kuće je nazvala stanicu za spašavanje životinja i otrčala natrag. Bila je zabrinuta za malog psa. Požurila je što je brže mogla. Dok je istrčala na proplanak, vidjela je kako dolazi automobil. Veterinar je izašao. Zahvalio je Viki što ga je pozvala i odveo psa u stanicu za spašavanje.

Svaki dan Viki je odlazila k njemu. Uvijek mu je donosila nešto dobro. Ali jednog dana kada je došla, psa nije bilo. “Već je bio zdrav pa smo ga pustili u divljinu gdje i pripada, on je divlji pas. Ali zahvaljujući tebi, Viki, uspio se oporaviti,” rekao joj je veterinar. Od tada, kada bi Viki odlazila trčati, razgledavala bi šumu i nadala se da će vidjeti psa. Uvijek je imala osjećaj da je on tamo vani, ali nikad ga nije vidjela. Tek jednog dana dok je sjedila na svom omiljenom proplanku dogodilo se nešto čudno. Iza sebe je čula kako trava šušti. Polako se okrenula, ali nije vidjela nikoga. Pa je čekala. Njuška i šiljate uši virile su iza grma. Viki je prepoznala o kome se radi. Bio je to pas kojeg je spasila. Ostala je u sjedećem položaju kako bi bila visoka kao on. Ispružila je ruku za slučaj da je poželi pomirisati. Primaknuo se bliže i dotaknuo joj glavu. Nježno se protrljao o nju. Vikino je srce bilo u grlu. Toliko ga je željela pomilovati i zagrliti, ali ga nije htjela preplašiti i otjerati. Odjednom je pas pobjegao. Vratio se trenutak kasnije, noseći nešto u ustima. Bila je to trenirka kojom ga je Viki pokrila tog dana. Bila je potpuno iznenađena. Nježno ga je pomilovala i zahvalila mu se. “Vratit ću se sutra, hoćeš li biti ovdje?” Viki ga je pozvala, a pas je zalajao kao da ju je razumio.

Sljedeći dan Viki je čekalo iznenađenje. Pas ju je već čekao na rubu šume. Kad ju je ugledao, zalajao je i mahnuo repom u znak pozdrava. Trčao je uz nju cijelim putem kroz šumu, sve dok nije stigao do proplanka gdje joj je ležao u krilu. Od tada Viki više ne trči sama. Ima psećeg prijatelja. I to samo zato što nije oklijevala učiniti sve što je mogla da ga spasi.