Bila jednom jedna cesta koja je vodila oko malog bajkovitog grada. Po njoj su se vozili veliki i mali automobili. Neki kamioni su dopremali robu, a drugi manji automobili vozili su ljude na posao. U ovom gradu iz bajke ljudi i automobili bili su prijatelji. Pomagali su jedni drugima. Automobili su vozili ljude kamo su trebali i ljudi su se dobro brinuli o autima. Prali su ih, punili benzinom, popravljali ih. Zauzvrat, automobili su pokušali voziti po pravilima. Bio je to najmirniji grad. Sve dok nije došao Buntovnik.
Jednog jutra, dok sunce još nije ni izašlo, netko se brzo provozao kroz taj bajkovit grad. Nekoliko puta. Narušio je jutarnji mir i tišinu ovoga grada. Bio je bučan, prljav i blatan, trubio je i divljao na sve strane. Uopće se nije vozio po pravilima.
Svi u gradu su se počeli buditi. Ljudi su gledali kroz prozore, a automobili su otvarali svoje garaže da vide što se događa. Policijski automobili nisu bili lijeni i brzo su krenuli za novim automobilom koji je uništavao sve što je mogao. Dok su dolazili do auta, izdaleka su zavijali sirenama. Ali novom autu to nije nimalo smetalo. Čak je i vikao na njih: “Što, što? Idete me uhapsiti? Nema šanse. Ja sam Buntovnik. Auto koji nitko ne može zaustaviti! I koji radi što hoće.”
Policijski automobili su ubrzali i pokušali opkoliti Buntovnika. Ali kad je vidio da ga se policijski automobili ne boje, odmah je krenuo u suprotnom smjeru. I krenula je potjera. Buntovnik je vozio gradom, prevrtao sve kante za smeće, vozio nogostupom i škripao kočnicama u zavojima. Policijski automobili pokušavali su ga zaustaviti što su brže mogli. Svi su se u gradu sklonili i sakrili u svoje kuće.
Ali onda se dogodilo nešto što nitko u gradu nikada neće zaboraviti. Dok je Buntovnik brzo zaokretao, prokliznuo je i nije mogao zadržati smjer. Vrtio se na sve strane. Zatim se prevrnuo na haubu i dugo klizio po cesti. Dok je njegov limeni krov tako dugo škripao o cestu, oko njega su počele skakati iskre i u trenu je planuo. Tada su ga sustigla policijska kola. Odmah su pozvali vatrogasce. Ljudi su dotrčali. Vatrogasci su ugasili plamen, a ljudi su donijeli vodu. Cijeli grad je spašavao Buntovnika. Zatim su ga šleperi odvezli u radionicu za popravak.
Ljudi su danima popravljali Buntovnika i pokušavali mu pomoći. Nakon nekoliko dana, Buntovnik se probudio. Iznenadio se kad je saznao što su sve učinili za njega, da mu nisu dali da gori i sredili ga. Ali uglavnom se sramio. Ponizno je upitao: “Zašto niste dopustili da se uništim i dali me u otpad? Povrijedio sam vas. I nisam vas poslušao.” Mehaničar koji ga je držao u svom servisu pogledao ga je i rekao: “Htjeli smo ti dati drugu priliku. Nikad nije kasno da se promijeniš i počneš biti dobar auto. A ti ćeš ionako patiti zbog svoje neposlušnosti. Bio si jako oštećen, tako da više nikad nećeš moći voziti tako brzo. A imaš i ogrebotine na haubi.”
Buntovnik se samo nasmiješio. Nije mu smetalo. Znao je da je mogao završiti i gore zbog toga kako se ponašao. Do danas, Buntovnik i dalje živi u ovom gradu. Vozi po pravilima i pokazuje zločestoj djeci ožiljke na haubi i govori im kako je bio loš i kako se promijenio.
